February 06, 2012

lana del rey: born to die


Šta je to LANA DEL REY? Pored mističnih pitanja ove zime kao što su "Kakva je veza između Kaje Ostojić i M.I.A.?", "Šta i kako BusPlus?" i "Zašto zimi pada sneg?", ovo je svakako dilema pred kojom su se našli svi poklonici pop muzike (i oni koji to nisu, ali nekako su uvek upućeni). 


Elizabeth "Lizzy" Grant je najnovija pop senzacija koja je prošlog leta uspešno integrisala sve što mladi vole: depresivnu pesmu o ljubavi, vintidž propratni spot, svoju nevinu lepotu i bad girl pogled, usne sumnjivog porekla i atmosferu nekog davnog vremena. U narednih nekoliko meseci, Lana je postala čedo hajpa blogera, kritičara, šire javnosti, fićfirića, alternativaca i zamalo hipstera. Da su je oni malo ranije otkrili (kada je izdala svoj debi album), bila bi njihova ikona. Too little, too late. Demo snimci, pesme sa nestalog debi albuma, Video Games i prvi zvanični singl Born to Die. Nekoga su zasvrbeli dlanovi. 

Bez suvišnog daljeg uvoda u proboj ove mlade pevačice, vreme je da se osvrnem na sopstveno viđenje njenog vrtoglavog uspona. Negde krajem septembra, početkom oktobra, moj Fejsbuk tajmlajn je postao svojevrsni promidžbeni program neke tamo Lane Del Rey. Svakog dana sve više i više dizao se hajp i konačno sam preslušao prve pesme i priznajem žestoko se smorio. Nikakva izmišljena topla voda, spot koji radi svaki indie neshvaćeni umetnik ovih dana, tekst koji bi umela da napiše i moja baba, a povrh svega epitet the next big thing. Ako se sećate, jesen 2011. godine je bila muzički san koji je izrodio mnoga sjajna izdanja. Zašto niko nije obratio pažnju na St. Vincent? Lana Del Rey je okej, ali nije toliko okej. 

Došao je i januar. Prošlo je par meseci, Lana se "primila", svi su okačili Born to Die i moj rat sa Lanom je već bio u jeku. Oni koji su se najviše potresli zbog mog bespotrebnog kenjanja su se pozivali na to da ja pobogu skroblujem Lanu i slušam je. Pa naravno da je slušam, njena muzika je pevljiva, dobra za zimu i odiše nekom zaboravljenom atmosferom. Jedem ja pola kile bavarske kifle dnevno, pa ne tvrdim da je to revolucija u prehrambenoj industriji (gde je kifla ustvari Rijana). No, da se vratim na sirotu Lizzy. Negde u ovom iščekivanju albuma, ona je odlučila da krene sa promocijom i nastupi u Saturday Night Live. Uživo. Da li je to bio fijasko ili ne, procenite sami. Devojka ima problem sa prelazima, očigledno. Ali u tom momentu, u meni se nešto promenilo. Lana nije devojka koja je fabrički dovedena do perfekcije. Ona ne peva najbolje i na licu joj se vidi da zna da nije odradila najsjajniji posao (što je posle opovrgnula rekavši da je zadovoljna) i odjednom se ceo muzički svet okrenuo protiv nje. I tu nastaje paradoks.

Dok su je svi obožavali bez nekog razloga, ja sam negodovao. U momentu kada su bez razloga počeli da je omalovažavaju (pored toliko sramotnih momenata u pop muzici), ja sam je zavoleo. A onda se desio i dugoiščekivani album Born to Die

Sa 15 pesama, album traje tačno sat vremena. Sat vremena depresivnih izliva ljubavi prema pogrešnim muškarcima i nazovi geto afiniteta. Born to Die prilično funkcioniše kao jedna-spora-jedna-brza kompilacija pesama koje u celini čine... jednu celinu. Složiću se sa muzičkim kritičarima i njihovim komentarima da je album nalik filmu. U biti on nije konceptualan, ali zvuči tako. 

Born to Die otvara istoimena pesma koja je sa pravom bila prvi zvanični singl. Tekst dovoljno dobar, prelaz dovoljno jak, refren dovoljno pevjiv. Iako je sve dovoljno i potaman, pesma zvuči bolje nego što bi kvalitet pojedinačnih delova sugerisao i za to je isključivo zaslužan Lanin transfer emocija, tj. njena iskrenost. U paketu sa ovom numerom idu i Blue Jeans, Video Games, Radio i Without You. Sve su na isti kalup, sve imaju blaže retardiran tekst (plusić za rimovanje koje ne zvuči usiljeno) i kreiraju jedinstvenu Lana Del Rey atmosferu (Lanosferu? Deloreju? Dijareju?) Ljubav, strast, žrtvovanje i ostali motivi stari koliko i tragična ljubav Romea i Julije sa Holivud dresingom. 

Pomisao na Lanu Del Rey sa Beyoncé-Crazy-in-Love-kačketom dok dominira ulicama zvuči poprilično urnebesno, ali to jeste suština pesama Off to the Races, Diet Mountain Dew, National Anthem, This Is What Makes Us Girls, Lolita. National Anthem je kolaž reči koje se rimuju, američkog patriotizma, geto swag-a i Jessie J šššškkkšššščaaa onomatopeja. A i jedna od mojih favorita sa albuma. Tekst je treš namerno ili nenamerno, ne zalazim u to, ali moja inner Missy Elliot je skroz u fazonu Imma own this shit. Diet Mountain Dew je sve to, ali na romantičan način. Naglašavam, ne izbacujte gore pomenuti kačket iz glave, sve je interesantnije za 20%. Topla preporuka je i smooth  geganje, gangsta stil podrazumeva se. A onda opičite Lolitu i negde na kres. 

Najveći problem i ujedno najveći momenat modernog popa na albumu jeste Dark Paradise. Tri reči: cheesy, corny, već viđeno. Četiri reči, ali tri pojma. 

Everytime I close my eyes
It's like a dark paradise
No one compares to you
I'm scared you won't be waiting on the other side

Ozbiljno? Ili na jeziku nas moderne dece: "Seriously?" Zvuči kao neuspeli pokušaj Timbalanda da napravi još jedan neuspeli pokušaj lansiranja svojih bitova u alternativne sfere (prvi je bio sa Scream Chris Cornella). Ako zaboravim na atmosferu koju ceo album prenosi, dobijam ogoljenu "poeziju" koja prilično podseća na ono što ja sklopim s vremena na vreme. A to je loše. S tim što je moje za nijansu bolje. 

Album zatvara Tajči, hoću reći Lucky Ones. Mnogo mirne vike i dreke, krajnje patetičan tekst, bacam rime Lana mi je ime, zvezde i već čuta melodija u Britninom Everytime fazonu, ali sjajna pesma za zaljubljene bedne duše kao što sam ja. 
Krajnja ocena i komentar? Dobar pop album. Ne baš toliko, ali je dobar. Na trenutke je svakako sjajan, na trenutke i previše treš, ali kao celina funkcioniše kao visoko slušljivo ostvarenje. Ostajem dosledan svom hipsterskom elitizmu i snobizmu (čitaj: idiotizmu) i slušam Lanu tek kada je na sebe navukla dovoljnu dozu negativne kritike da postane ljudsko biće, a ne marioneta industrije.

Album obiluje zavodljivim melodijama, idilom starog Holivuda, osrednjim tekstovima sa cheesy notom i duhom Lane Del Rey (fina cura zapravo). Pre par dana pokazala je da ume da peva iznad standarda današnjeg popa koji je dozvolio Britni, Nikol i Rijani da se late mikrofona. Ovo je dobar pop, ali i dalje ne razumem hajp, naročito kada sam u stanju da pronađem sličnosti između nje i Lepe Brene. U krajnoj liniji, bolje ovo nego LMFAO, pa čak i Adele koja meni ne odgovara žanrosvki, a i realno, previše je to ženske patetike na jednom albumu. 

6.7*


*za jedan pop album u XXI veku