THE MACCABEES su se oduvek nalazili u nebranom grožđu. "Još samo jedan od" britpop bendova za novi milenijum, nisu predstavljali tračak nečeg novog 2007. godine kada su izdali svoj debi. Sa drugim albumom su pokazali da se u njima ipak krije nešto vredno pomnog posmatranja, a sa Given To The Wild su pogodili slušaoce u pravu tačku.
Zvuk na trećem albumu Brajtonskog benda nije originalan, nije nov, nije inovativan. Sve smo to već čuli u nekom sličnom aranžmanu. Tajna ovog albuma je u njegovom skladu i jasnoj zrelosti benda sa vokalne, instrumentalne i najvažnije, tekstopisačke strane. Oni su pronašli svoj stil.
Britanske bendove su oduvek krasili, sa jedne strane, živost i sirovost, a melodičnost sa druge. Ako u ceo miks ubacimo i večnu potrebu Britanaca da sumorno vreme koje ih prati od januara do decembra nekako ubace u svoje pesme, dolazimo do 13 pesama koje obiluju nostalgičnom melodičnošću, živim britpop ritmom i vokalima željnim pažnje i posvećenosti.
Svojstvo dobrog albuma je da zvuči dobro kao celina, ali i da svaka pesma stoji na svojim nogama. To je ono gde Given To The Wild briljira. Sve pesme su zvučno povezane, a ponovo, slušajući ih zasebno, uspeo sam da stvorim različita raspoloženja za svaku. Melanholija, nostalgija ili puka ljubav - i dalje ne mogu sam sa sobom da raščistim šta je to što me je u ovoj meri vezalo za album. Da li je to progresivnost čija se inspiracija može pronaći u pesmama Radiohead-a ili Muse-a, u distorzijama i psihodeličnim deonicama vrednih najbolje ere The Verve-a, opštepašuća emotivnost koji je Chris Martin iskoristio u Coldplay-u, tama koja često okružuje The National, ili je to pak logična evolucija benda koji je obećavao od početka, ali je morao da "stigne do ovde".
Album ne nudi "klasičnu" The Maccabees pesmu, a ponovo obiluje klasičnim The Maccabees pesmama. Pelican, Feel To Follow i Went Away su naslednici zvuka sa prva dva albuma, dok Child i Ayla razbacuju emocije kao plišane igračke. Ayla je posebno uspešna u kreiranju depresivnog epa poput tužbalice sa agresivnim završetkom.
Pesma koja zaslužuje svoj pasus je svakako Unknow. Kada sam rekao da album ne nudi ništa novo, mislio sam da poseduje već sve poznate zvuke. To nije bila negativna opaska i u ovoj pesmi se sva veličina takvog miksa prepoznaje. Na trenutke se oseća eho Knights of Cydonia, na trenutke energičnost Bloc Party-a, a na trenutke ambicioznost Arcade Fire-a - The Maccabees dokazuju da su bend sa mnogo talenta, ideja, ali i hrabrosti da zagaze u jedan sasvim novi svet za njih.
U vreme izlaska albuma, bilo je komentara koji su poredili Given To The Wild sa radovima Codplay-a. Po ko zna koji put ću reći da to nikako ne sme biti negativna opaska jer su Coldplay, povrh svega, bend koji je uspeo da prenese emocije na mnoge. The Maccabees to rade na mnogo drugačiji način, ali samo zato što prenose emocije, ne znači da su loši - mnogi bi to trebalo da prime k znanju.
Given To The Wild je objavljen u januaru ove godine, a do sada sam imao priliku da ga slušam pod snežnim pokrivačem, temperaturama daleko ispod nule, u toku toplih prolećnih večeri i onih beskrajnih vožnji tramvajima. Mala je verovatnoća da će 2012. godina izroditi još neki album koji počiva na poznatim konceptima, ali te iste koncepte prilagođava svom novom stilu.
8.8
8.8
Preslušati: Unknow, Ayla, Child, Pelican, Feel To Follow
No comments:
Post a Comment