arcade fire: reflektor

Kažu da su ARCADE FIRE jedan od najvećih i najznačajnih bendova današnjice. Možete ih mrzeti, možete misliti da su pretenciozni hipsteri, kvazi orkestar, ili nesrećna grupica trubadura, ali njihova veličina i kreativnost se nikako ne mogu osporiti. Iluzije o grandioznosti? Naravno, ali kada ih čujete u toku intervjua, kada čujete njihovu prizemnost i ljudskost, ali i kada ih čujete kako praše uživo na EXIT-u, tek onda shvatite zašto je Reflektor najiščekivaniji (dupli) album ove godine (uz duboko izvinjenje Gagi, Katy i Miley). 

Sve je počelo Reflektor-om - pesmom, interaktivnim projektom, filmom, gerila kampanjom. Najavili su ritam bez kraja, dualnost i podvojenost, preispitivanje, ljubav, ples, Bowie-jev dodir i James Murphy-jevu produkcijsku megalomaniju. 

Reflektor je donekle nastavak Sprawl II (Mountains Beyond Mountains) - svetla ipak nisu ugašena, nova era obuzima, mrak je čudnovato svetao, a svet mikrokosmos između života i smrti. Više nismo u predgrađu, ovo je novi svet pun modernih iznenađenja, duplih standarda i neočekivanih izazova. 

Naslovna numera je bez sumnje prvi dragulj albuma. U trajanju od sedam i po minuta, nijedna sekunda nije suvišna - u trenutku kada se prva kulminacija završi, na scenu stupa priprema naredne. A onda Bowie, zatišje pred buru i prezentacija većine stilova kojima će se bend nemilosrdno poigravati u narednih sat+ vremena. 

Disk prvi

We Exist dalje dubi jaz između nas i njih, njih i nas, njih i njih - zajedno su jači, zajedno smo moćniji. Flashbulb Eyes polako uvodi u skoro karnevalski koncert ne odustajući od paranoje i vrele gradske vreve. A kada Sunce zađe i dođe vreme da se skloni od mraka, karneval dostiže svoj vrhunac i samo se hrabri suočavaju s mračninom sa muzikom u glavi i u nogama. Here Comes The Night Time savršeno oslikava Haiti koji smo često imali priliku da posetimo zajedno sa Régine - na hiljade boja u senkama okupanih minulim danom Karipskih ostrva. Ako ste se ikada pitali kako bi Vampire Weekend zvučali da su rođeni kao Arcade Fire, ova pesma je odgovor na to pitanje. 

Iznenadna svirka na ulici se nastavlja dok se Win pita da li voli rok muziku (Do you like rock 'n' roll music? 'Cause I don't know if I do) i kako je to biti normalan. Ako je We Exist prvi deo priče protkan groove basom, onda je Normal Person ljutiti brat sa gitarom nestrpljivom da nas upozna sa rifom davnih vremena. A kao da to nije dovoljno za ovu skoro dance punk numeru, Maybe if you hang together, you can make the changes in our hearts deo dodaje preko potrebnu emotivnost i iskrenost koja ovaj put pripada ženskim vokalima. 

Prvi disk se zatvara Bowie/B-52s notom kroz You Already Know i The Clash žurkom Joan Of Arc. Ulice se polako prazne, prazni ideali se gube u noći, a Reflektor započinje mračniju i ambijentalniju priču fokusiranu na ljubav i gubitak naših zalutalih protagonista. 

Disk drugi

Ako je prvi disk bio The Suburbs nastavak, drugi nas vraća na Funeral priču u malo drugačijem ambijentu. Here Comes The Nigh Time II daje skoro preteći ukus noći dok pratimo put Orfeja i Euridike. 

Awful Sound (Oh Eurydice) kreće polako, zaista polako. Prateći zvuk marša, pesma se transformiše u Beatles elegiju: We know there’s a price to pay, for love in a reflective age. I met you up upon a stage, our love in a reflective age. Oh no, now you’re gone. 

Nakon naglog završetka, iz dubine albuma se tiho prikrada It’s Never Over (Hey Orpheus). Drugi disk ovde doživljava svoj vrhunac, a Arcade Fire se prikazuju u punom post-Funeral svetlu. Régine kao Euridika sablasno prati Orfeja kroz tunele Hada, sve vreme se nadajući susretu na izlazu iz podzemlja koje odzvanja sablasnom elektronikom najsočnijih noćnih mora. 

Porno daje priliku Winu da na neočekivani način peva o svom gubitku uz pulsirajući Pass This On sintisajzer. Osvrtanjem na početak albuma, Afterlife nas uvodi u energičniji poslednji čin svojim maestranim i zaista grandioznim sirovim emocijama (svestan sam da ova recenzija boluje od viška epiteta, ali to je samo posledica Reflektor-a). Nakon četiri albuma, Arcade Fire dostižu konačne visine i zajedno sa nama pitaju: Where do we go? And after this, can it last another night?

Odgovor na to pitanje je lakši nego što bismo isprva pretpostavili - nastavljamo i završavamo sa jedanaestominutnom numerom koja je za nijansu preambiciozni outro. Supersymmetry nas vodi negde daleko u budućnost i beskraj dok Win i Régine zajedno zaokružuju priču drugog albuma sa: I know you’re living in my mind, but it’s not the same as being alive.

Reflektor (1:15:09)

Četvrti Arcade Fire album traje. Baš. Ali to ga ne čini manje pop albumom od The Suburbs, naprotiv. Slušljiv je od početka do kraja, ima nit koja drži sve pesme zajedno, kao i dve priče koje se uklapaju kao Orfej i Euridika, istkane u dva različita vremena, na dva različita mesta, a ponovo u istom svetu. Uputiti mu kritiku zbog par dodatnih minuta je smisleno, ali umanjiti mu vrednost zbog sporadične pretencioznosti bi bilo neproduktivno. 

Vreme će pokazati gde se Reflektor nalazi u odnosu na Funeral, Neon Bible i The Suburbs, ali nakon par dana preslušavanja u nestvarnim okruženjima, čvrstog sam uverenja da mu je mesto baš tu, u neverovatnom opusu koji je postao bogatiji za trinaest novih pesama. 

9.5

Preslušati: Disk I, Disk II

arcade fire @last.fm

reflektor @metacritic