melt! 2013: ovo je festival

Teško je započeti post ovog tipa bez osvrta na festivale koje sam posetio u prošlosti. InMusic 2009. godine je u to vreme imao zaista aktuelne izvođače (Yeah Yeah Yeahs, Franz Ferdinand, Lily Allen, Editors), Sziget prošle godine (The Vaccines, The xx) i 2010. takođe (Kasabian, Muse). EXIT je prečesto bio hit and miss u zavisnosti od godine (u realnosti, retko kada je bio baš aktuelan, mada je 2010. godina bila zaista spektakularna). 

U svetlu svih polu rešenja, polu line-up-ova, odlučio sam da ove godine odem na pravi festival. Znate, onaj festival na koji bih otišao zbog izvođača, a ne zbog tog prečesto korišćenog kafanskog pojma atmosfera. I tu se nekako našao festival blizu Berlina, usred jezera i teških industrijskih konstrukcija epske nemačke istorije - MELT! 

Ja imam 24 godine i živeo sam u Zaječaru skoro 20 godina svog života. Meni su klaberska kultura, prvi, drugi i treći EXIT, urbana atmosfera i foliranje u biti strani. No, prilagodio sam se. Ali jedan od razloga što sam jedva čekao da započnem studiranje, ali i da se zaposlim, jeste konačna samostalnost i odbijanje da se pridružim konformizmu. Zašto bih otišao na EXIT 2013 ako je i onaj prošle godine muzički bio plitak i neinspirativan? Pokušaću da ne generalizujem, nekome je verovatno i muzički bio savršen. Meni je lično bio sranje. Želim na festival gde ću za par dana čuti dvadeset sjajnih izvođača, provesti se super i pamtiti to čitav život. Da li sam to dobio kampovanjem u prašini i celodnevnim prženjem na nemačkom Suncu? I više nego što sam se nadao. 

Melt! je karakterističan zbog svoje lokacije i čitavog industrial setting-a (njihova verzija 'đave), a svetlosni efekti i džinvoske disko kugle ne odmažu. Ali ono što ga čini jedinstvenim jeste što to nije masovan festival za 200.000 ljudi već za osam puta manje. A stejdževi su ponovo puni, čuvena atmosfera uzavrela, kamp dinamičan. 

Izvođača je bilo previše, a vremena istinski premalo. Ostao sam uskraćen za par imena zbog ozloglašenih preklapanja (Mount Kimbie, MS MR), trčali smo sa stejdža na stejdž, probijali se do prvih redova. Ali tako je vredelo. 

Petak je zgusnuo najveći broj aktuelnih izvođača, a neki od najsvetlijih momenata su svako bili: Local Natives (imao sam priliku da slušam njihovu akustičnu svirku dan ranije u Berlinu, oduševio se tada isto koliko i na Main-u u petak - momci su sjajna kombinacija Foals i The Maccabees); James Blake (kraća žurka, njegov glas, bas koji probija tkiva); iamamiwhoami (audio vizuelni doživljaj vredan nagrade drugog najboljeg nastupa festivala); Alt-J (Taro me je emotivno uništila) i Todd Terje/Lindstrøm set do duboko u noć. Iako sam Blue Hawaii nastupu prisustvovao u poslednjim minutima, moram da priznam da su jedno od iznenađenja festivala jer uživo zvuče kao hibrid Purity Ring-a i Crystal Castles-a. Daughter su još uvek amateri sa ne tako izdiferenciranim pesmama, ali frontmen(ka) Elena to prikriva svojom naivnom luckastošću i smotanošću (slučajno je udarila glavu u mikrofon). 

Naravno, nisu svi nastupi bili sjajni. The Knife su izveli svoju "kinesku operu" (by @MishaMorabisha) sa 90% plejbeka (najeća zanimacija je bila u vidu potrage za Karin), The 1975 pokazali da nije svaki retro dobar retro, Purity Ring da su uživo predosadni i pored dobre scenografije, a Austra da neki bendovi jedino funkcionišu uživo sa najvećim hitovima. 

Intermezzo: Između nastupa, bezimeni spravljači muzičkih lista su puštali electro/indie/alternative hitove iz poslednje dve godine, pa se između ostalog tu našla i Safe And Sound benda Capital Cities. Pesmu sam čuo nekada ranije, ali mi je sada iznenada ušla u glavu i zvanično je proglašavam ličnom himnom Melt!-a 2013. Čak ima i trube. 

Drugi dan (subota) je na papiru izgledao slabije od petka, ali su se dva najbolja nastupa desila na prelazu večeri u noć. Disclosure su opravdali sva očekivanja i kao prava elektro pop senzacija digli masu na noge, ruke i kukove, napunili Gemini stejdž, prouzrokovali finu šutku (prilično bezopasnu, European style) i dokazali da su fenomenalni hitmejkeri. Koliko je nastup bio live, ne bih da zalazim u to, bilo je tu kojekakvih perkusija i bunjeva, onih elektro wobble wobble pitch glitch touch screen uređaja, par vokalnih uključenja, ali je mahom više ličilo na jednu zaista sjajnu Disclosure tematsku žurku. Što nikako nije strašno. 

Minut nakon nastupa našli smo se u klinču ljudi koji trče na Main i pokušavaju da obore ničim izazvanu blokadu Main/Gemini prolaza. Uspeli smo da otrčimo jedan dobar krug oko svih rampi, stepenika, štandova i stignemo na najenergičniji deo Melt!-a - Woodkid nastup. Poslednjih pola sata, Iron, Run Boy Run, puno orkestarsko izdanje i nepresušna sirova energija Yoann Lemoine-a su napravili eksploziju na stejdžu i nakon njega bili smo odveć mrtvi. Sat i po skakanja, pevanja, dranja i guranja - svaki festivalski san je bio ispunjen. 

Django Django su još jedno iznenađenje festivala. Svojim detinjastim duhom, čudnim instrumentima i kaubojskom snagom stvorili su super atmosferu čak i pored činjenice da nije previše ljudi bilo svesno koji tačno bend sluša/gleda. CHVRCHES su mlad bend koji uskoro izdaje prvenac, ali se dobro snalaze na sceni i možda se desi da budu dobar bend jednog dana. 

Plašio sam se da će Azealia Banks da ubije svaki gram života u meni, ali je zapravo bila interesantna (možda je naučila da ne bude baš tolika pretenciozna balavica). I dalje mi nije jasno čime je ona zaslužila pažnju javnosti, ali je makar 212 prošla kako sam i očekivao. Dobro finale drugog dana i hajpovanja ove pesme od decembra pretprošle godine. 

Ah da, da slučajno ne zaboravim. Slušali smo malo i onaj Rudimental (next big thing ili šta god, EXIT ih je baš najavljivao, a onda su otkazali nastup). Svakako, njihov nastup bi bio veoma posećen i obožavan u Novom Sadu, ali ja sam figurativno rečeno bljuckao u sebi u toku tih 15 minuta koliko sam izdržao slušajući Zemlju Gruva, hoću reći Svi na pod, ovaj Dubiozu, hoću reći Rudimental, saberi se pobogu Milane. 

Treći dan je bio osiromašen otkazivanjem Everything Everything (šteta, pripremao sam glasne žice za HEY! Kemosabe I'm alone!). Započeo je sa Rhye u 4 sata popodne i sa stolicama poređanim kao u pozorištu. Nismo dobili The Knife "spektakl" sa pratećom trupom, ali smo dobilo spektakularan spor nastup koji je dominirao predivnim vokalom frontmena Milosh-a. Osunačni Main je započeo mlako sa Ghostpoetom i Charli XCX. Ghostpoet je bio okej, ali lično ne moj cup of tea, a Charli je izigravala nadrogiranu klinku u školskoj unifrmi koja se uvija oko šipke aka mikrofona. Ali se baš trudila i poštujem je zbog toga. Takođe je otpevala I Love It (pošto je zvanično featuring) pa sam ipak bio zadovoljan nastupom. 

Flying Lotus je zagrejao masu savršenim vizualima, a onda su Thom Yorke i Flea zauzeli centralno mesto sa svojim projektom Atoms For Peace. Moram da priznam da nisam mnogo iščekivao ovaj nastup, ali već u prvim sekundama kako je Thom stao na scenu, shvatio sam da je ovo ipak velika stvar (ne, nisam slušao Radiohead uživo još uvek). Njihov zvuk je težak, ali plesan (može se igrati uz njih, ne mislim da su kao buđavi plesni), oni skaču i ne mare za publiku, a u isto vreme je dižu na noge. Skoro dva sata kvalitetnog Yorke programa i mogli smo da se vratimo u kamp da pakujemo šator crn od prašine. 

Muzički, festival je bio savršen. Dani su bili malo neujednačeni i razbacani, ali zbog blizine stejdževa uspeli smo da čujemo skoro sve što smo želeli (nešto više, nešto malo manje). Pogled na festival u toku noćnog/jutarnjeg povratka u kamp mi je i dalje jasan u sećanju - desetine pokretnih svetla na džinovskim konstrukcijama i njihov odraz u jezeru. Kapiram da tako izgleda hipster Hogvorts. 

Melt!, ne znam da li se vidimo naredne godine, Primavera i Barselona su naredni na listi, ali znaj da ću ti se vratiti u nekom momentu. Možda kada se preselim u Berlin, možda kada budem imao više para, ali svakako ćemo se ponovo družiti na Suncu, na plaži, pored i u jezeru, u prašini, na travi, ispod disko kugle. U gvozdenom skeletu Ferropolis-a.