metric: synthetica

METRIC je jedan od onih retkih bendova sa ženom na čelu koji su pronašli popularnost i prihvaćenost od strane publike i kritičara na početku 21. veka. Sa popularizacijom indie scene, mahom su muškarci preuzeli pravac koji je podjednako odgovarao ženskoj publici koliko i muškoj. U kraljevstvima kojima su vladali Kaiser Chiefs, Franz Ferdinand, Arctic Monkeys, nije bilo mesta ženskim pokušajima, a slavu su stekli samo najuporniji (Yeah Yeah Yeahs). Ali kako je vreme prolazilo, jedan bend se istakao svojom žestokom melodičnošću i nonšalantnom prozivkom popa. Pod vođstvom talentovane i neustrašive Emily Haines, Metric je polako rastao iz fantazije velikog benda u pravi bend kojem sam zahvalan za jedan od omiljenih albuma. 

Slušajući Fantasies iz 2009. godine, često sam bio ubeđen da neće snimiti bolji album. Nakon Synthetica-e, moje mišljenje se nije promenilo. No, bez upoređivanja sa prethodnim radom (jer to je veoma pogrešno u ovom slučaju), usredsrediću se na doživljaj koji ostavlja peti album kanadskog benda.

Artificial Nocturne  otvara album i u isto vreme nas uvodi u temu albuma, ali i pogrešno navodi da očekujemo ono čega nema - revolucije u zvuku. Ali gde nema revolucije, često ima prokleto sjajnog prvog singla!

Youth Without Youth sledi teren utaban više puta u muzičkoj prošlosti (1, 2, 3!), ali sve im je oprošteno - prvi singl je bombastičan, tekstualno potkovan i Metric-balansiran. On je sve što očekujemo od Metric-a sa očiglednim nedostatkom "opipljivog" refrena umesto kojeg se ponavlja gore pomenuti rif (1, 2, 3!). I znate šta, ponekad je gitarski rif sve što je potrebno ovom letu.

Naredna pesma nastavlja trend alternativa klasičnom refrenu, odnosno oslanja se na hooks nakon prilično nekarakterističnog refrena. Tj. ovo se odnosi samo na prvo slušanje, jer nakon nekoliko, pesma ostaje u glavi i prilično je teško odoleti pevušenju. Breathing Underwater je klasični mellow pop Metric sa Fantasies-a, a Dreams So Real nastavlja tamo gde je Artificial Nocturne stala. Mračna i depresivna, pesma je svedok prave teme albuma - žal za vremenom kada su stvari bile jednostavnije, žal zbog vremena koje je nastupilo i pretvorilo nas u predvidiva, siva i tužna čudovišta. 

Ali nije sve tako crno na prvi pogled. Lost Kitten igra na kartu iznenađenja i Metric se ovde igraju sa nama kao deca (iako vašoj deci ne biste dozvolili pesmu sa tekstom I was looking for a hooker, when I find you). Emily Haines kao devojčica? Nije li to ono to smo svi pogrešno pomislili kada smo je prvi put videli. 

Blago nepotreban gostujući vokal (Lou Reed) u Wanderlust, žar u Synthetica i album se uskoro završava. I nakon desetak preslušavanja i pedesetak pevušenja, ukus koji ostaje u ustima nije potpuno definisan. 

Synthetica je dobar Metric album. Mogao je biti bolji od Fantasies, a možda i nije. Sa ozbiljnom porukom, raznovrsnim izborom pesama koji na kraju dana nije baš toliko šarenolik i sa uvek divnom Emily Haines, ovaj album će nas dobro zabaviti do sledećeg. Samo se nadajmo da ćemo tada još uvek pamtiti ovo ostvarenje.

6.6

Preslušati: Youth Without Youth, Lost Kitten, Speed The Collapse, Artificial Nocturne, Synthetica

metric @last.fm

synthetica @metacritic