Postoje ti neki bendovi koji su nam obeležili ključne trenutke u odrastanju. Prvu depresija, prvo zaljubljivanje, prvi seks, poslednju neshvaćenost, prvi imaginarni spot na ulici. Za mene, postoje dva benda koja su me odvratila od posrnulog popa Mtv šabanluka i koja su mi pokazala novo lice muzike: pticama na grani već poznati Muse i emotivni, nežni i iskreni brat blizanac TRAVIS.
Fran, Dougie, Neil i Andy nisu ekipa koja puca po šavovima od inovativnosti. Nakon što su napravili zaokret ka soft pop roku sa drugim (i verovatno najboljim albumom) The Man Who, utabali su sebi put sa kojeg su retko skretali. Sa šestim albumom Ode To J. Smith vratili su se korenima i igrali se gitarskog skoro grandž roka devedesetih, zatim su napravili pauzu od 5 godina, Fran je izdao divan solo album, a mi smo se pitali gde je nstala četvorka iz Glazgova.
Povratak na scenu protekao je tiho, pomalo neprimetno, ali samouvereno. Momci su još uvek romantici u duši, pesme i dalje lepe, a tekstovi upečatljivo karakteristični. Mother s pravom pita "Why did we wait so long?" dok album započinje svoj put Baba O'Riley stilom.
Moving je prva (i možda jedina) Travis pesma sa novog albuma koja nas vraća u njihove najslavnije dane i vlaži oči. Široka slika okoline praćena ličnim doživljajem druge osobe i svojevrsna Travis refren katarza gde sve pada na svoje mesto u bujici oslobađajućih emocija - Driftwood, zar ne?
Reminder priziva duh starijih dana kada ste uz britanski pop rok zviždali bez ijedne brige na svetu. Where You Stand nostalgično ispunjava srca čekanjem i strpljenjem, neizdržljivom snagom i upornošću kakvu samo Fran može da prenese svojim vokalom koji je otpevao neke od najlepših pesama u poslednje dve decenije.
Neočekivana osveženja dolaze u obliku Warning Sign i New Shoes. Prvu krasi Franovo skoro naricanje koje me lično podseća na Libar (da, Gibonni, znam), a u New Shoes momci se igraju trip hopa kao i lo-fi-ja na Another Guy.
Ostale pesme su sve ono što želimo od benda kakav je Travis. Skoro kantri gitare, nežni klavirski momenti koji su inspirisali Coldplay pre mnogo, mnogo godina i aranžmani koji plutaju između onoga što je britpop nekada bio i onoga kakvog ga pamtimo danas - sentimentalnog, melanholičnog i veoma, veoma pevljivog i melodičnog.
Where You Stand bi mogao da bude poslednji Travis album, jedna lepa i zadovoljavajuća završnica divne karijere. Ovo nije njihov najbolji album, ovo nije njihov najjači album. Ali je verovatno nakon The Man Who njihov najkoncizniji i najumereniji album koji ne osciluje i koji će predstojeću jesen i zimu učiniti toplijom i podnošljivijom. Onako kako samo Fran, Dougie, Andy i Neil umeju, lukavo i slatkorečivo (pun intended).
7.9
travis @last.fm
where you stand @metacritic
No comments:
Post a Comment