July 29, 2011

arcade fire @exit2011

Njihovi nastupi su često okarakterisani kao magični, energični, savršeni i da oduzimaju dah. Mejnstrim priznanje su dobili Gremi nagradom za najbolji album 2010. godine, ali mnogo važnija su bila priznanja mnogobrojnih kritičara (iliti seratora kako volim da ih iz milošte zovem) i publike. Zamislite onda moju sreću kada su ARCADE FIRE najavljeni kao EXIT 2011 headlineri.

Za ovaj mnogoljudni sastav sam čuo već davne 2007. godine negde u vreme kada su izdali Neon Bible. Tada sam tek bio u fazi otkrivanja nove muzike, te mi njihovo ime nije ništa posebno značilo. Malo kasnije sam konačno preslušao Neon Bible i nisam bio oduševljen. Da, bili su interesantni, šareni, nesvakidašnji, ali mi nisu prirasli za srce ni najmanje. Krivim godine za to, a i bend. Nije njima mesto na plejisti negde između The Killers i Kaiser Chiefs. Malo kasnije preslušao sam i Funeral. E tu je priča bila malo drugačija. Bio sam stariji, album bolji, melodičniji i za nijansu lakši za slušanje. Godine su prošle i arkadna vatra je bila kul, ali ja nisam bio neki vatreni fan. A onda se dogodio The Suburbs i još par mojih godina muzičkog sazrevanja i oni su postali jedan od “onih top bendova”. U mojoj glavi i u mom srcu postali su veliki, ali tu veličinu sam shvatio tek nakon 7. jula ove godine.

Trka, vika, znoj i čekanje u redu za zamenu vaučera. Glupi Milane, zašto nisi uzeo narukvicu ranije. Hitro uz tvrđavu, probijanjem kroz redove i redove na mejnu sa sve Jelenom pod ruku. Eto, približih se na četiri, pet metara od bine spremne da nas povede put predgrađa. Sve je spremno za početak.

Ready To Start i moja euforija. Znao sam da otvaraju ovom pesmom i gajio sam sumnje koje su se nažalost obistinile. Publika nije zagrejana, Win je odsutan, Regine sama i nasmejana, Englezi pored mene znaju svaku reč, a namrgođeni tip koji je doveo svoju devojku (za koju mi se čini da nema pojma šta je došla da sluša) ubija svaku mogućnost za plesom. Ali nastup je počeo. Mlako.

Pesme su se ređala jedna za drugom. No Cars Go je malo podigla atmosferu, Laïka me oduševila, a već sa prvim taktovima Rococo-a ja počinjem da vrištim, ali vidim da nešto nije u redu. Malo izmenjena pesma, usporena, bez energije, baš kao i publika koja kao da je shvatila ruganje benda. Eh ta moderna deca. Počinjem da se nerviram što zbog nedostatka energije, mogu slobodno reći ansambla, što zbog mrtve publike i tvitujem. Jako loš znak. Dosadno mi je. Šaljem Marini da sam još malo pa razočaran. I dok završava The Suburbs, Win takođe shvata da nešto nije u redu. A onda apsolutno besprekorno i vanzemaljsko prašenje počinje.

Month Of May pokazuje da Arcade Fire jesu rok bend, bend koji ume da upotrebi 10 instrumenata, ali i da ume da podigne prašinu snažnom rok numerom. Rebellion (Lies) oživljava svaki deo umalo uspavane gomile dok svi vičemo „Lies, lies!“ i prethodni sms kako mi je dosadno postaje samo laž. Uz Tunnels sve postaje šaroliko i čujemo pravi Arcade. Scena je spremna i Regine donosi udaljene vrućine Haitija do nas. A onda polako, preko planina i gora (a i sedam mora), čudna mešavina elektronike i klasičnog Arcade Fire zvuka pred nama razvija vrhunac večeri. Sprawl II je samo početak kraja, Regine je iskrena, ceo bend je sa nama, nema barijera, nema nesporazuma. Čekali smo i dočekali vatrene Kanađane. Možda smo nekada pisali pisma, voleli se na daljinu, koristili mastilo, ali ova noć je podređena muzici. Power Out drma, žari i pali, sve oko mene je usijano do topljenja i onda se budim i shvatam da nije sve san. Wake Up  se završila i ja sam znao da ne mogu da opišem šta sam to slušao, sve je bilo mutno, nejasno, sve je bilo kao u snu.

Arcade Fire nisu san. Ili bar ne neopipljivi san. Stvarniji od sna, magičniji od jave. To je bend koji se sluša svim čulima, punim srcem. Bend koji može da vas baci u očaj u prvih pola sata, a onda da vas na najbezobrazniji način baci u ponor uzburkanih emocija, dalekih sećanja i zaglušujućih tišina.