July 25, 2012

muse / survival


Let's talk about the elephant in the room - MUSE su jedan od najboljih bendova današnjice na osnovu višekriterijumske analize. Ali više o tome u nekom drugom tekstu (npr. ovom). Danas smo ovde da bismo analizirali njihovu (ne već tako novu) pesmu Survival - zvaničnu himnu Olimpijskih igara 2012 u Londonu. 

U iščekivanju šestog studijskog albuma (na kojem će himni prethoditi numera Prelude), fanovi britanskog benda su se još jednom okupili da bi raspravili prvu objavljenu pesmu - yay or nay? Baš kao i za United States of Eurasia (sa prethodnog albuma  The Resistance), prva reakcija pored opšte neverice i zbunjenosti nastale osećajem bombastičnosti (čitaj: over-the-topness, epicness, cheesiness) jeste "Freddie, kompanijo, Queen, vi li ste?"
Još sa prvim taktovima (ako izuzmemo simfonijski preludijum), svesni smo činjenice da je Matt ponovo prizvao Bohemian  duh i time u startu podelio sve fanove u dva tabora - bezuslovne poklonike i objektivne seratore. Prvi će hvaliti pokušaj da se kanališe ono što je kanalisano i u United States of Eurasia (khm, khm, Brian May je imao svoj komentar), drugi će se podsmevati i rugati se. Pa makar niko neće ubaciti Radiohead u kombinaciju. 
Da, Survival zvuči kao Queen. I nećemo više o tome, to je činjenica. Činjenica koja važi za prvu polovinu pesme. Sa predstavljanjem hora nakon prvog minuta, pesma kreće da se kreće u jednom klasičnom, ali posve uzbudljivom, Muse pravcu. Matthew pušta glas, siluje gitaru i onaj Muse od pre mnogo godina je sa nama! Dobar gitarski rif, build up i hor koji ruši sve pred sobom osvetljavaju obraz pesmi. 
Slika je ponovo poljuljana kada Matt umeša poslednji deo inače problematičnog teksta ("Race, it's a race, and I'm gonna win, yes I'm gonna win") očigledno posvećen predstojećim Olimpijskim igrama. I to je možda i najveći problem ove pesme. Progutati prvi deo pesme muzički nije tako težak zadatak kada imate muzički energičan i opčinjujuće gitarski drugi deo. Ali kada slušate tekst koji ne obiluje nikakvom dubinom sem čistim pozivom na bitku i igru do poslednjeg daha, magija i uzbuđenje prestaju. Čak i poslednji minut pesme ispunjen falsetom, gitarskim orgazmom i eksplozijom hora stoji na klimavim nogama zbog poslednjeg "I'm gonna win" pokliča.
Pesma u celosti nije nešto što ću ja lično slušati na duge staze. Ili bilo kakve staze koje nisu album od prve do poslednje pesme. Njena neodvojivost od Olimpijskih igara je nešto sa čime svi treba da se pomire i da prihvate veliku čast koju bend ima. Da li je zarad te časti trebalo snimiti pesmu sa užasnim tekstom? Well, you win some, you lose some. 

Poslednje pitanje koje treba postaviti jeste da li treba oprostiti dobroj pesmi sa lošim tekstom koja u kombinaciji sa krajnje over the top slow motion spotom čini epski video? Odgovor je verovatno da. Muse jesu bend koji stvara muziku veću od života i njihov opus se može opisati jednom rečju: epski. 

Kako to izgleda sve zajedno, uz legendarne scene prethodnih Olimpijskih igara, pogledajte ispod teksta. Plitak tekst, Queen momenti, gitarski rif, falseto i Olimpijske igre - kada sve to ubacite u isti koš, rezultat i nije tako loš. Za pesmu Olimpijskih igara.