May 21, 2013

daft punk: random access memories


Bez sumnje najhajpovaniji album godine (a i šire) je ugledao svetlost dana. Pre trejlera za Get Lucky na Coachelli nisam siguran da je iko znao da DAFT PUNK izdaje novi album ove godine (zarad priče zamislimo da nije). U roku od par dana čak su i Cecini fanovi bili svesni da se nešto čudno dešava. I sve je eksplodiralo. 

Pre par dana sam na Tviteru čitao komentare povodom izlaska albuma. Isprva sam napravio grešku u kucanju i napisao daft punl. Uz dozu iznenađenja naišao sam na tip neke urnebesno glupe Amerikanke tipa "who da fuck is this daft punl guy move him da fuck from my view". Jeste, čak i pogrešno spelovan, Daft Punk je dominirao društvenim mrežama. A da li je novi album zaista vredan hajpa?

Nisam siguran kako bih formulisao odgovor jer ja lično mislim da je mali broj stvari vredno stalnog brujanja o njima. Hajde da sa sigurnošću da kažem da je Random Access Memories jedan zaista sjajan elektro retro pop album po velikom broju merila. A zabava je samo jedno od njih. 

Kolaboracije na albumu su nesumnjivo doprinele kvalitetu, ali i pop jačini ostvarenja. Pored Pharell Williamsa, iznenađenja slede u obliku nikog drugog do The Strokes frontmena Juliana Casablancasa (u predivnoj Instant Crush), kao i Panda Beara iz Animal Collective-a u pesmi Doin' It Right, verovatno najboljoj sa RAM-a. 4 minuta android seksa? Večernji mikstejp? Stiže odma'.



Gde Pharell zapeva, tu naredni singl ne raste sem naravno ako Pharell nije i u drugom singlu. Lose Yourself To Dance je svedenija of Get Lucky, ali obećava identično (nadam se da će se proširiti, Get Lucky nije ni propisno zaživela, a već je postala neinteresantna). Pevljiv refren je dovoljno kratak, a roboti dovoljno efektivni sa zaraznim come on, come on, come on (x30).



Ovo je nesumnjivo Daft Punk album i to ne samo zbog ludih robota. Iako je elektronika stišana, a gitara i bubnjevi (i u jednoj numeri truba ili nešto slično) preovladavajući muzički izvori, ima tu dosta Daft Punk tonova, boja i crteža. U pesmama kao što je Contact oseća se ista francuska elektro grandioznost koja se može čuti kod M83, a fokus na retro zvukove lako svrstava Random Access Memories u isti koš sa Hurry Up, We're Dreaming. Možda stojim na staklenim nogama, ali bih čak rekao da jedan drugi nastavljaju. Daft Punk traje do ponoći, a od ponoći do jutra M83

Izlazak iz komfor zone (da li samog benda ili njihovih ograničenih fanova) je predskazan prvim singlom, ali numere Giorgio by Moroder i Touch (feat. neki legendarni muzičare koje moja muzička edukacija nije pokrila) mogu da prođu kao deo soundtrack-a za naredno izdanje Grand Theft Auto. Ukoliko se bude dešavalo usred integalaktičke bitke. 

Najbolji komentar koji sam pročitao na last.fm-u je vezan za Within: "Kid A getting dumped". To dovoljno govori i o cheesy momentima na RAM-u, ali da se ne lažemo, Daft Punk su oduvek bili i više cheesy nego što je bilo za njihovo dobro.

O ovom albumu se može pisati, ali pređimo sa reči na slušanje dela, a ako neko ima bilo kakav komentar (dok god nije "HOĆU DISCOVERY 2.0 NE SVIĐA MI SE OVO RETRO IZDRKAVANJE") više sam nego rad da čujem utiske o ovom albumu. Da li je već zaslužio da uđe u izbor najboljih ostvarenja godine? Da li će ostati bezvremen? Da li menja muzičku industriju?

9.0