August 12, 2013

white lies: big tv


Najbolje albume prate emocije koje retko kada možemo da osetimo u (ne)svakidašnjoj interakciji sa ljudima. Isto važi i za pesme. Postoje muzički trenuci koje pamtimo jer nas podsećaju na lične uspehe i neuspehe, trijumfe i nedaće. A postoje i oni trenuci koji bi bez muzike bili samo to - trenuci.

Let za Helsinki 2010. godine: prva prava avionska avantura i uzletanje kroz beogradski suton. U momentu kada se avion poravnao sa pistom i ja od brzine ostao prikovan za sedište, kreću uvodni taktovi Death i esencija pesme se kolosalno razvija pod mojim nogama. Avion je sve brži i brži, pesma u zamahu i Harijev vokal koji započinje "I love the feeling when we lift off" tačno u trenutku kada točkovi napuštaju tlo. I tako svaki put u poslednje tri godine baš pre nego što dodirnem nebo i osetim strah.

Pesma koja otvara To Lose My Life... je započela mračnu bajku koja je uglavnom prošla slavno (ako izuzmemo par kritičara koji su nebesko zadovoljstvo nalazili u poređenju svakog benda sa Joy Division). Ova bajka se nažalost nije nastavila sa narednim albumom (Ritual), a na novom se oseća tek u naznakama.

BIG TV apsolutno zvuči kao White Lies album. Za razliku od Ritual-a ima priču, ali ona je prilično razvodnjena i p(l)itka. U biti je konceptualan album koji priča o dolasku u veliki grad i suočavanju sa izazovima i iskušenjima života u njemu. Big TV (pesma) na grandiozan način započinje fabulu i smešta nas u mali, verovatno iznajmljen stan. A kako smo mi provincijalci već upoznati sa tim konceptom, znamo da je mali stan samo mali stan sem ukoliko iz njegovog ugla ne zjapi veliki televizor tik pored stalka za kišobran. I koliko je samo taj televizor lep! Sati serija, filmova i rijalitija dok potraga za pravim poslom pritiska od momenta buđenja do odlaska u krevet. Ali dobar posao će se naći dokle god je veliki televizor tu da nas izbavi od realnosti i dopusti nam da sanjamo.


There Goes Our Love Again je prvi zvanični singl koji dokazuje ono što su momci iz benda rekli: ovo je veoma melodičan album i pesme su za razliku od pređašnjih pisane ne da prate melodiju muzike, već da je stvore. Pesma je živahna, pop i pevljiva, a atmosfera je i dalje obogaćena svemirskim new wave sintisajzerima, signature gitarom i Harijevim bigger than life vokalom. 


Sa Space i ulazimo na malo drugačiju White Lies teritoriju. Kroz ovaj instrumentalni uvod, album nas vodi do First Time Caller i Mother Tongue. Obe melodične i spremne za radio stanice iznova pokazuju fokusiranost na melodičnost i pevljivost. Iako su pronašle mesto u mojoj glavi nakon par slušanja, nakon onog prvog su mi zaista odskakale od bilo čega što sam očekivao - previše su bezbrižne. Međutim, uzimajući u obzir koncept BIG TV-ja, efektivno nastavljaju priču o uklapanju u novu, mnogo urbaniju sredinu. 

Getting Even i Change su najjači deo trećeg albuma trija iz Londona. Prva je sve što želimo od njih, pa i ponešto na čemu bi i Muse pozavideli. Besprekoran ritam, vokal vredan sudnjeg dana, sintizajzeri svemirskih osamdesetih, gitare Franz Ferdinand ere i preteran tekst su ono gde bismo svi voleli da vidimo White Lies u budućnosti. Kada treba biti veći od života, znate koga zovete. A kada umrete fizički uz skakanje i dranje, vreme je za duhovni krah uz Change i srceparajući tekst (ne znam kako bi iko mogao da im zameri bilo šta ovde).

Gledano sa strane produkcije, sa narednom pesmom nastaje najveći problem. Nakon mirne Change kreće bespotrebno eksplozivna i bljutavo ljigava Be Your Man. Pa onda Space ii kojoj tu mesto i baš nije. Možda je bilo bolje staviti Change na kraj (kako to oni inače rade sa baladama), a Space ii nakon Getting Even kao uvod u "kafanski" deo albuma koji je neujednačen, ponovo melodičan (zaista su otišli dva koraka dalje sa melodijama), ali i prolazan (kao Ritual). Heaven Wait je još jedan proćerdan završetak albuma u korist Goldmine koja bi mnogo bolje sledila Be Your Man

Big TV nije loš album. Sa svakim novim slušanjem otkrivaju se neki novi detalji koji obogaćuju celokupno iskustvo. Ali iz iskustva sa prethodnim prilično sam siguran da će i ovaj ostati tu negde u 2013. godini za razliku od To Lose My Life... koji je obuhvata jednu eru. Da, melodičan je, prati priču, ima par sjajnih pesama i tri koje mogu da se svrstaju u Best of kolekciju (Getting Even, Change i Big TV), ali previše je prosečnih traka koje će za par meseci početi da guše. Sa druge strane, album je produkcijski nekoherentan i naročito bez flow-a u drugoj polovini - priča sa istumbanim poglavljima. 

Jačina White Lies iskustva ne leži samo u poetičnim izjavama vrednih Apokalipse, ona se ogleda u priči koja svoj tok duguje muzičkoj atmosferi, a ne samo tekstovima (sumnjivog kvaliteta). BIG TV je dobar pokušaj sa naznakama evolucije, ali ona ipak mora da bude više suštinska, a ne šminkerska.

Preslušavanje albuma omogućeno od strane universalmusic.rs

7.3

UPDATE: 6.0
Nezasluženo data niža ocena na osnovu prvih par slušanja. Album bolje stari od Rituala i "nova" atmosfera je dovoljno efektivna da zadovolji glad za White Lies narativnom atmosferom kakvu smo spoznali na prvom albumu.

Preslušati: Getting Even, Change, Big TV, There Goes Our Love Again, Mother Tongue
white lies @last.fm
big tv @metacritic