November 19, 2012

muse: the 2nd law


Intro
Oni koji me poznaju bar mesec dana, a dotakli su se neke muzičke teme sa mnom u razgovoru, nesumnjivo su svesni jedne činjenice: MUSE je moj omiljeni bend. Na pitanja praćena kolutanjem očiju tipa "zašto" ili "kako" ne odgovaram, jer svako ko ciničnim tonom preispituje zašto je neko fan nekog benda nije ni dostojan odgovora. Ne, neću pisati direktno zašto je Muse moj omiljeni bend, ali kroz izlaganje zašto je The 2nd Law ne tako dobar Muse album odgovoriću možda i na ta zajedljiva "zašto" pitanja.

The Resistance
Svaka godina kada Muse izda album je nekako posebna. Za prethodni, The Resistance, proveo sam tri dana na zvaničnim forumima iščekujući da on procuri. Kada je folder konačno dospeo u moje „ruke“, pogasio sam sva svetla, legao na pod i preslušao ga. Istina, u tom momentu i u narednih godinu dana bio sam ubeđen da mi je to njihov najbolji album nakon Origin of Symmetry. I dalje stojim pri tome da je album dobar i da ne razumem pojedine negativne komentare, ali sada razumem jednu stvar: album nije bezvremen kao njihovi prehodni. To je jedno sjajno pop ostvarenje u sferi epskog roka po kome su Muse poznati, ali prava vrednost bilo kog njihovog albuma jeste bezvremenost i nedostatak kompromisa. Nažalost, tamo gde je The Resistance pokleknuo, The 2nd Law je nastavio.

Često kažem da je The Resistance bio suviše šarenolik i donekle igralište na kojem se Matthew Bellamy igrao i upuštao u parodijske vode dostojne Golog pištolja. Oprostio sam celom bendu neke stvari (iako sam pobornik toga da slušalac nema šta da oprašta muzičarima, oni mogu da stvaraju šta god požele, po sopstvenoj volji i nahođenju) i uživao u albumu, potajno žaleći što on nije preuzeo Map of the Problematique priču. To nije učinio ni The 2nd Law.

The 2nd Law: Track by track
Kao prva pesma koja je obavestila svet da se Muse vraća na (pre)velika vrata jeste bila ona Olimpijska himna. Mišljenje mi se promenilo od onog u blog postu, te sam sada razočaran njihovom degradacijom sopstvene prezentacije i nastupa, ali u isto vreme sam i mišljenja da se ta pompezna i besmislena pesma sa sjajnim gitarskim delom uklapa u lik i delo koje su pokušali da izgrade sa The 2nd Law. Da, zabavni su, sprdaju se, ali na jedan sada plitak način koji više čak ni ne nosi mogućnost za „odbranu“.

Album otvara nesuđena Bond tema Supremacy. Ukoliko mene neko pita, ja bih mnogo više voleo da čujem ovo od Adele tugaljive epske balade Skyfall iz istoimenog Bond filma. Pesma odzvanja starim Muse draguljima i Matt-ovim falsetom i služi kao svojevrsni prolog koji nas podseća da su Muse tu, da imaju bogatu istoriju, ali da će nažalost veliki deo te istorije ostati iza nas. Što nas ne sprečava da uživamo u ovoj eksploziji jedne od najboljih Muse pesama u poslednjih 5 godina.

Madness je isprva zaintrigirala fanove, ali vremenom je mnogima prirasla za srce. Naravno, M-M-M-Madness deo je i dalje problematičan nekima, ali kompozicija, struktura i nezaboravan „I NEED TO LOVE!“ deo na kraju šalje žmarce, a uz video spot stavlja pesmu na jedno posebno mesto diskografije benda. Čak i pored dva Queen-ish momenta, ovo su Muse na njima posve originalan način. Ovo je stripped down verzija Undisclosed Desires sa pravim klimaksom.



Panic Station je čista i bezazlena zabava sa basom poznatim iz Queen epopeje i gitarom karakterističnom za Red Hot Chilli Peppers, kao i očigledno dobrim raspoloženjem benda. Ali funkcioniše. Funkcioniše na istom nivou kao i Follow Me, elektro dubstep verzija mešavine Take A Bow i Map of the Problematique. Tekst jeste jedan od najgorih koji je Matt ikada napisao (mada ima dobrih kandidata za tu poziciju na ovom albumu), ali mu se oprašta - u srećnom je braku i ukoliko želi da pesmu otvori otkucajima svog (u trenutku pisanja pesme) nerođenog deteta niko mu ne može zabraniti. Follow Me je naredni singl, zarazna je, raznovrsna i nije toliko strašan predstavnik Muse-a za svet prilično lošeg popa.

Animals je novi Screenager i po mom (ne)skromnom mišljenju je identično dobra i dosadna. Ima tu priče o zaverama, sjajnog dela za uzvicima brokera sa Njujorške berze, ali i stare Matt-ove gitare. Explorers i Big Freeze su sramota za ovaj album. Prva je blatantni pokušaj Invincible part 2, ali je toliko loša da je jedini način da ona uspe ukoliko bi bila pevana američkim mornarima u Pearl Harbour-u dan pred WWII bombardovanje, a Matt svirao na klaviru obučen u crvenu haljinu optočenu rubinima. Druga, Big Freeze, je očigledno inspirisana zajedničkom turnejom sa U2 i tako i zvuči.

Dugi niz godina smo Chris Wolstenholm-a posmatrali kao sjajnog basistu i pratećeg vokala. Ovog puta, Chris je glavni vokal na Save Me i Liquid State. Save Me je lep pokušaj da se iskoči iz šablona (iako nastavlja follow me, free me, feel me tekstove iz refrena prethodnih pesam), a Chris-ov vokal prija ušima i lepo dopunjava album. Liquid State je njegova autorska pesma iz dana borbe protiv alkoholizma, a odzvanja Queens Of The Stone Age stilom pritom predstavljajući jednu od najtvrđih Muse rok strana.

Unsustainable
„Muse have gone dubstep!!“ je bio preovladavajući komentar kada smo čuli trejler za novi album. Uskoro se ispostavilo da smo u njemu čuli polovinu The 2nd Law: Unsustainable numere. Drugi zakon termodinamike i voditeljka koja ga recituje, robot koji ponavlja „Unsustainable“, live rock dubstep, orkestar i hor, Matt-ovi krici, građenje klimaksa - jedna od najambicioznijih Muse pesama ikada! Ona je epska, nema kompromisa, veća je od života - to je istinski Muse koliko god da se nekome ne sviđa!

I pored svih šarenosti koje The 2nd Law nudi, odjavna numera, odnosno drugi deo The 2nd Law: Isolated System, ipak stvara nadu da će nakon ovog albuma bend pronaći novi stil i da se neće gubiti među žanrovima i inspiracijama. Iako zvuči kao Tubular Bells iz nekog elektro paralelnog univerzuma, pesma jeste prelepa i emotivna, a to je druga strana Muse-a koja dopire do srca svih fanova.

Interlude
Nisam razočaran šestim albumom. Ne mogu da budem razočaran u bend koji toliko volim, ali objektivno stanje stvari jeste da Muse nije napravio pomak u karijeri što se tiče muzičkog iskustva. Inkorporiranje svakog zvuka kojima se trenutno većina izvođača igra nije pomak. Nije ni nazadovanje, već stagnacija, a stagnacija je najopasnija jer ne ume da ošamari i probudi iz letargije.

Ali na kraju dana, postavlja se pitanje šta je bio cilj benda dok su stvarali album. Da li je to bila zabava ili nekadašnja želja za kritikom i promenom nekog poretka? Tačan odgovor jeste zabava u toku koje u par navrata gaze po nekadašnjoj teritoriji veličine i institucije svog izvornog zvuka. Trio iz Devona nije mrtav, ali njihov svetski OK Computer se i dalje čeka iako mi Muse fanovi znamo da je on već video svetlost dana 2001. godine.

6.4